Golman iz Dubice do­bio pet naj­važni­jih uta­kmi­ca

Zo­ran Mi­jić Mrmi, gol­man du­bi­čkog Bor­ca, kao da je pret­pla­ćen za spa­ša­va­nje živo­ta na fu­dbal­skim te­re­ni­ma. Na uta­kmi­ci sa Mo­dri­čom, ko­ju je pro­šlog vi­ken­da igrao na do­ma­ćem te­re­nu, spa­sio je život mla­dom Di­anu Ha­li­lo­vi­ću, ko­ji je u po­slje­dnjim tre­nu­ci­ma me­ča, na­kon žes­to­kog du­ela, os­tao ležati na te­re­nu.

– Po­sli­je ja­kog udar­ca u gla­vu, pri­mje­tio sam da li­je krv iz uha mog sai­gra­ča, ko­ji ni­je ni bio svjes­tan to­ga. Odje­dnom je na­te­kao i pro­bli­je­dio kao krpa. Znao sam da je to vrlo opa­sno i odmah sam od su­di­je tražio da svi­ra kraj uta­kmi­ce, po­što se sve de­ša­va­lo u su­dij­skoj na­do­kna­di. Otrčao sam Ha­li­lo­vi­ću, ko­ji je ta­da iz­gu­bio svi­jest. Po­mo­gao sam mu da do­đe se­bi, na­kon če­ga sam ga odmah, za­je­dno sa tre­ne­rom Trku­ljom, pre­ve­zao u du­bi­čki Dom zdrav­lja, oda­kle je pre­ba­čen u  pri­je­dor­sku bol­ni­cu – is­ti­če Mi­jić.

Ovo je već pe­ti put da Mrmi učes­tvu­je u spa­ša­va­nju ljud­skih živo­ta.

– Ni­je bi­lo je­dnos­ta­vno gle­da­ti smrti u oči. Sre­ćom, uvi­jek sam po­bje­đi­vao, mla­di živo­ti su spa­še­ni, što je naj­važni­je. Na to me pod­sje­ća­ju broj­ne za­hval­ni­ce, ali pri­je sve­ga, pri­ja­telj­stva ko­ja sam na­kon to­ga uspos­ta­vio sa lju­di­ma ko­je sam spa­sio i nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma – kaže fu­dbal­ski he­roj Ko­zar­ske Du­bi­ce.

Sve je po­če­lo da­vne 1996. go­di­ne, ka­da je na uta­kmi­ci BSK-a i Bor­ca fu­dba­ler “ro­man­ti­ča­ra”, na­kon je­dnog du­ela, os­tao da leži ne­po­mi­čan na te­re­nu.  Dok su svi pa­ni­či­li, Zo­ran mu  je uspio isču­pa­ti je­zik i ta­ko ga spa­si­ti od si­gur­ne smrti. Is­to je po­no­vio i 2014. go­di­ne u pri­ja­telj­skom me­ču sa Ru­dar Pri­je­do­rom, ka­da je na iden­ti­čan na­čin od smrti otrgao Ne­ma­nju Ma­ri­ća.

Sa­ne­la Ćus­tić, dje­voj­či­ca ro­đe­na 2007. go­di­ne, ni slu­ti­la ni­je, vo­ze­ći se bi­ci­klom, da će na nju na­le­tje­ti “Pežo 207″ u uli­ci ma­jo­ra Mi­la­na Te­pi­ća u Ko­zar­skoj Du­bi­ci, ne­da­le­ko od ku­će gdje živi Mi­jić.

– Čuo sam pra­sak i is­trčao. Dje­voj­ka ko­ja je vo­zi­la auto bi­la je u šo­ku. Dje­voj­či­ca, či­ji su ro­di­te­lji odra­sli ov­dje, a sa­da sa nji­ma živi u Nje­ma­čkoj, ležala je na asfal­tu. Bi­la je ugru­va­na, ali od vi­dnog stre­sa i pa­da, bi­lo mi je ja­sno da se gu­ši. Iš­ču­pao sam joj je­zik, iz­gri­zla me je, ali je naj­važni­je da sam je spa­sio smrti – pri­sje­ća se Mi­jić.

Ču­do se do­go­di­lo i pro­šle go­di­ne, ka­da je sa prvo­tim­ci­ma Du­bi­ča­na, Bo­ri­sla­vom Da­li­ćem i Pre­dra­gom Pra­li­com, spa­sio mla­di­ća na­kon sao­bra­ćaj­ne ne­sre­će, ne­da­le­ko od Ko­zar­ske Du­bi­ce, po­što je pao sa “sku­te­ra”.

– Do­bio sam 18 pri­zna­nja od ra­znih aso­ci­ja­ci­ja, klu­bo­va, sa­ve­za. Svi me po­sma­tra­ju kao fe­no­men, a ja sam sa­mo obi­čni Mrmi, ka­ko me zo­vu pri­ja­te­lji i ko­mši­je – kaže ovaj tri­de­se­tšes­to­go­diš­njak ko­ji je, po­red Bor­ca, sta­jao na go­lu Ra­dni­ka iz Bi­je­lji­ne i Ra­vni iz Me­đe­đe.

Narodne.net